уторак, 11. октобар 2016.

Moj mali putnik

Dok pakujem mog sina za rekreativnu nastavu ne mogu da se otmem utisku da je možda suviše rano za njegov prvi samostalni put, njegov prvi (samo njegov) kofer. Objašnjavam mu gde su majce, a gde čarape dok on nemarno gleda i cupka nogama, nestrpljivo čekajući da završim da bi mogao da se igra. Vidim da ću ga teško zainteresovati, pa zatvaram kofer obraćajući se Univerzumu da se pobrine da sve prodje kako treba uz divnu, utešnu rečenicu "Kad su mogla druga deca moći će i on?"
Proveravam još jednom spisak, zaključujem da sam se svega setila i zadovoljno konstatujem da je posao uspešno završen, ali kako ostajem besposlena, spremna za spavanje, sustižu me misli koje su ceo dan vrebale iza ćoška.
" Gde prodjoše ove male godine i kako tako brzo".j
 Ne mogu da se oduprem promeni raspoloženja pa samo puštam da me sve lepo  preplavi i radoznalo posmatram, gde će me odvesti tok mojih misli. 
Mislim da li će se buditi noću i da li ce ga čuti ako se uplaši? Koliko če imati razumevanja ako bude neraspoložen? Nekako je poseban, drugačiji, a i novi je u razredu, da li će se uklopiti? Ustvari baš i nisam sigurna da je ovo bila dobra ideja? Tek smo promenili školu ove godine? Možda nije kasno da se sad svi predomislimo?
Pokušavam da jasno zamislim momenat kada autobus kreće i mi svi mašemo a on stvarno odlazi na tamo, neku planinu gde nikad nismo bili zajedno! Ništa mi tu nije normalno.. Još jedno obraćanje Univerzumu da nekako zaustavim ovaj suludi film koji motam u glavi i da konačno zaspim!
Molba izgleda uslišena i svi se budimo u jutro tačno na vreme..
Jebi ga, nismo se uspavali! Što bi bilo odlično!
Jurim ga da douručkuje (što on nikad ne radi) jer je učiteljica u uputstvima napisala "Obavezan lagani doručak!" . Poslednje provere pred polazak, nismo poneli lek protiv mučnine, jer nikad nije imao mučninu tokom vožnje, ali šta ako je sad dobije prvi put...
Šta je tu je.. Idemo!
Uzimam ga za ruku kao da ćemo u  u običnu šetnju, a ne da ga pratim na put i još neće biti kod kuće cele nedelje?
Možda još uvek nije kasno da se predomislimo? 
Gledam ga ispod oka dok idemo prema Hramu Svetog Save odakle kreću autobusi. Raspoložen za sada, nekako mi je veći nego inače, rešen da putuje.
Stižemo medju drugare, svi se znaju dugo, mi smo ipak novi.
Sad ako se rasplače imam li pravo da ga odvedem kući?
Ali za sada je sve u najboljem redu. Vidim da mu nije svejedno, ali ipak je uzbudjenje zbog cele avanture prevladalo. Polako pristižu sva deca i učiteljica im govori da svako nadje svog para!
Njemu niko niko ne prilazi, vidim njegov nesiguran pogled pa mi se steže grlo i sad molim Univerzum da ne zaplačem, barem ne na sav glas!
Stoji zbunjen još trenutak, gleda oko sebe i brzo hvata prvog drugara za ruku i drži ga čvrsto, ne ispušta. Gledam ga, zatečena, kako je odlučan i kako želi da se uklopi i kako se ne predaje. I kako je hrabar, pun akcije i konačno vidim koliko je dobro da ode!! I baš zato što je nov u razredu i baš zato što je drugačiji i zato što se plaši noću...
Ne mogu da verujem da to sinoć nisam znala, a sad je tako jasno i očigledno da je sve ovo bila odlična ideja.
.

Autobus odlazi, ja mu mašem i konačno se  radujem njegovoj možda najvećoj avanturi do sada, njegovom uzbudjenju, njegovom osećaju da je veliki! To i jeste moj posao da mu pomognem da poleti, da uživa i kad nije sve idealno... 
Još jednom je bio pametniji, mudriji i hrabriji od mene.. 
Još jednom sam mnogo od njega naučila!

четвртак, 28. мај 2015.

Eat Clean

Ispod sunca Toskane

Pre nego što sam posetila Toskanu, prve utiske ili tačnije,  predosećaje nestvarne lepote dobila sam preko filmova…

Upoznavala sam jedan grad za drugim iz svoje dnevne sobe...

Prvo je to bila Sijena, a film je bio stari, crno-beli, ne sećam se ni imena ni radnje, samo atmosfere jednog kišnog popodneva i uskih ulica ovog nestvarnog grada. Kada sam je posetila, mnogo godina kasnije, toj prastaroj slici koju sam još uvek nosila sa sobom,  samo sam dodala miris Ribolite (toskanska verzija kuvanog slatkog kupusa) i saznanje da  svaka ulica, svaki kamen ovog grada datira iz Srednjeg veka.
Siena

Čaj s Musolinijem, film o grupi engleskih dama, zaljubljenih u italijansku kulturu, doneo mi je neobjašnjivo veliku želju da posetim San Gimignano ili Grad stotinu tornjeva, kako ga još zovu, koji dominira na uzvišenju iznad čuvene doline Chianti. I ništa manje nije bio magičan nego na ekranu.. Opasan zidinama, neosvojive lepote, sa ulicama tako lepo popločanim da više liče na parket ogromne  dnevne sobe nego na kaldrmu..

San Gimignano

Ispod sunca Toskane, film sa Diane Lane o razvodu i impulsivnoj kupovini vile u Toskani, doneo mi je još jednu ljubav na daljinu. Prema gradiću Kortona koji se nalazi na još jednom toskanskom brdašcu sa koga se lepo vidi jezero Trazimeno.
Da previše gledam filmove, shvatila sam kada sam bezuspešno tražila fontanu na velikom trgu i tek kasnije, proverila pa uvidela da je tu postavljena samo za potrebe snimanja filma.

Cortona


Ono što sam ponela sa sobom je misao kako je Toskana  jedno čudesno remek delo svojih stanovnika. Od davnina do danas.

Očuvani, stari gradovi blistaju usred vinograda, polja lavande, suncokreta, drvoreda čempresa..

I mada sve oko Vas izgleda kao nesebični dar prirode, ne treba vam mnogo vremena da uvidite da je Toskana ogledalo  svakodnevnog rada ljudi koji žive u toj italijanskoj provinciji. 

I bio je potreban mali podsticaj da ovaj kraj zablista u svom punom sjaju…

U posleratnom periodu stanovništvo je više cenilo udobnost gradova i ljudi su prihvatali poslove u sve brojnijim fabrikama.  Tekuća voda, centralno grejanje bili su luksuz u odnosu na život u toskanskim selima.

 Stare vile, imanja, vinogradi uglavnom su bili napušteni…

A onda ovaj dugo skrivani predeo osvajaju strani turisti, dobrostojeći biznismeni i holivudske zvezde.
Kupuju stare kuće i čuvajući njihov tradicionalni izgled pruređuju u velelepne letnjikovce.

Za njima svake godine u Toskanu stiže sve veći broj turista…

Kažu da je danas većina starih toskanskih imanja u vlasništvu stranaca. Upravo su oni doneli iskru entuzijazma i pokrenuli domaće stanovništvo da se vrati svojim korenima, starim kućama, mlinovima…

Da ponovo oberu masline, okopaju stare vinograde  i naprave maslinovo ulje i vino po starim dobrim receptima…


I naprave od Toskane bajkovitu zemlju brežuljaka, čempresa, dobre hrane i gradova koji će vam oduzimati dah svaki put, ma koliko puta ih posećivali…
























недеља, 24. мај 2015.

Bašta terapija

“Baštovanska terapija“ je, ma kako to zvučalo,  jedna ozbiljna disciplina i doslovan prevod sa engleskog za Horticultural Therapy…




Na stranici Udrženja američkih holtikulturnih terapeuta možete saznati mnogo o istoriji ovakve terapije i prijaviti se za edukaciju za terapeuta..

Horticultural Therapy



Dakle, bavljenje vašom baštom, je dokazano blagotvorno za vaše zdravlje…





Jedno dvorište, iza jedne od zgrada u ulici Kneginje Zorke, svakog vikenda postaje mala klinika psihofizičke ravnoteže…

Za uspostavljanje unutrašnjeg mira koristimo razne vrste terapija..

Aroma terapija uz mirise tek skuvanog nedeljnog ručka koji nas vraćaju u period ranog detinjstva…
Trenutno je sezona sarmica sa zeljem i prženih mladih krompirića..

A iz bašte smirujuća aroma lavande i nane..






Radna terapija uz riljanje i grabuljanje koja nam pruža dubok i miran san te noći…


I mnogo radosti koju vam vaša bašta pruža...

Razmišljanje o detaljima koji još uvek nedostaju…



Starosedeoci koji prave debelu 'ladovinu..


I cela kolonija minijaturnog komšiluka koji vodi svoj raznovrstan život, tu ispred našeg nosa.


Prva jutarnja kafa na svežem vazduhu ili kao predah od posla koristi se već dugo u terapeutske svrhe..


I bašta vam polako vraća uloženi trud...


… i kao magnet privlači i prijatelje i članove porodice.

Probajte ovu proverenu, naučno dokazano efektnu, bašta terapiju,  umesto lekova za smirenje ili protiv nesanice..

I kada sve lepo zasejete i zasadite imaćete razloga da se radujete i sunčanim i kišnim danima.


субота, 23. мај 2015.

Feel Pilates designe

Kada neko kaže da vežba u pilates studiju, to znači da vežba na pilates spravama, u malim grupama i u mirnom, prijatnom okruženju gde se vežbači osećaju kao kod kuće. Ovo su ujedno i razlozi zbog čega se pilates studio obično smešta u adaptirani stan, bez velikih prozora prema ulici, ušuškan i skriven od radoznalih pogleda prolaznika. Prostor u kome se odvijaju časovi mora doprineti relaksaciji i duše i tela, jer pilates kao “body-mind“ tehnika to podrazumeva.


Sve se to imalo na umu kada je Feel Pilates tim birao novi prostor za studio na Vračaru.

Izbor je pao na stan u prizemlju zgrade iz 1958. godine u ulici Kneginje Zorke 35.

U tom momentu, prostor od tačno 100m2, koji nije bitnije izmenjen od svoje izgradnje, imao je strukturu četvrosobnog stana, nalik predratnim saloncima, bez mnogo otvorenog prostora.

Bilo je jasno da je potrebno mnogo rada na adaptaciji da bi se dobila za salu gde se nesmetano mogu odvijaju programi Feel Pilates studija.

Bez obzira na obim radova koji je bio neophodan, ovaj senoviti, dvostrano orijentisani stan, koji zauzima celo prizemlje i gleda na veliku baštu, i svom originalnom izdanju nagoveštavao je prijatnu i radnu atmosferu.





Dvomesečni radovi preoblikovali su ovaj prostor od starinskog stana do urbanog i ležernog prostora.








Crna i bela boja, patchwork, ogoljeni plafoni do gredica koji su ofarbani u crno u radnom delu i u belo u prijemnom delu studija neki su od obeležja ovog prostora..




Prijemni deo je zamišljen kao mala i prijatna dnevna soba u kojoj se može na miru popiti kafa i sačekati početak časa. Odatle vas vrata vode u prostrano dvorište, koje će posle uređenja koje je u toku postati letnja dnevna soba za druženje pod vedrim nebom.



Sala za vežbanje, jednostavnih čistih linija, sa belim,  jasenovim parketom i belim zidovima, podeljena u dve celine (u obliku ćiriličnog slova“g“) odlično je okruženje za dva programa Feel Pilates studija, Feel Pilates Barre - vežbanje u baletski štap i Feel Pilates studio - vežbanje na pilates spravama. 

Svaki program se odvija u posebnom delu sale i može da primi do deset vežbača u jednom terminu.





Ovaj prostor je od početka do kraja autorsko delo njegovih vlasnika.

Bez pomoći arhitekte i bez formalnog obrazovanja u domenu arhitekture, oslonili smo se na sopstveni instikt i slike u glavi koje nosimo sa raznih putovanja.

Malo funkcionalnosti Njujorka, originalnosti Londona i arabeski i mozaika Barselone doprinelo je da ovaj prostor predstavi pozitivnu energiju koja će vas dočekati na Feel Pilates časovima.

среда, 06. мај 2015.

Šta reći o sebi?

Pre nekog vremena dobila sam poruku sa predlogom da kao uspešna, poslovna žena dam intervju za jedan časopis.

Potpuno me je zbunila sama ideja pitanja i odgovora koje će neko negde objaviti, a još mi je dalja bila slika sebe kao uspešne, poslovne žene.

Izgleda da uspeh uopšte nije nalik velikom, blještavom vatrometu kako sam ga nekada davno zamišljala nego je samo sasvim logičan nastavak brojnih, običnih radnih dana i nedelja...

I trebalo mi je vremena da ga uopšte uočim  kada sam vratila film nekoliko godina unazad od kad je moja  pilates kao privatni biznis avantura počela..

Intervju je bio za jedan porodični časopis i za zadatak su mi dali da se osvrnem i na način na koji sam uz novi posao uskladila i porodične obaveze.

Sledi moja priča...





Moja poslovna priča je nalik svim pričama onih ljudi koji su imali tu sreću da im hobi postane i posao. Da im ono što bi inače radili bez ikakve nadoknade postane i izvor prihoda.

Prvi susret sa pilatesom se desio između moje dve trudnoće i bio je ljubav na prvi pogled. Vrlo brzo sam znala da sam se upoznala sa jednom specifičnom tehnikom uz pomoć koje sam uvidela svoje fizičke nedostatke, blagu skoliozu, loš položaj stopala i našla lek za hroničan bol u lumbalnom delu kičme. A uz sve te zdravstvene benefite i moje telo se oblikovalo na “pravi“ način. Vežbe su bile efikasnije od svih drugih koje sam ranije probala.

U to vreme sam radila kancelarijski posao, za koji je malo reći da ga nisam volela, pa je pilates došao kao “protivotrov“ dugotrajnom sedenju i neaktvosti koju takva radna mesta podrazumevaju.



Iako je odluka da otvorim baš pilates studio bila veliko iznenađenje za moju okolinu s obziorm da se u mladosti nisam bavila sportom njoj je prethodila ozbiljna obuka i edukacija.

Završila sam obuku po Micheal King metodi za pilates na parteru i za pilates na spravama. Nastavila sam dalje usavršavanje uz kompaniju Balanced Body, koja je specijalizovana za pilates i dva puta godišnje učestvujem na njihovim  seminarima.  Prošle godine sam svom pilates obrazovanju dodala i obuku za Balanced Body Barre metod, vežbanje inspirisano baletom.


Veoma sam srećna zbog činjenice da se bavim poslom koji mi je pružio mogućnost da se oprobam u različitim oblastima. Pored toga što svakodnevno držim časove pilatesa i barre metoda bavim se i poslovima marketinga, menadžmenta čak i dizajnom enetrijera. Ponosna sam na moj Feel Pilates tim koji predstavlja jedan mali, složni i potpuno ženski kolektiv. Delimo veliku ljubav prema pilatesu, želju da ulepšamo dan našim vežbačima i moto da je sreća u osećaju svakodnevnog napretka i zbog toga se trudimo da nam svaki naredni radni dan bude bolji i lepši od prethodnog.

Kada sam započinjala privatni posao najviše me je radovala činjenici da ću moći sama da organizujem svoje radno i slobodno vreme. Iako je posao koji obavljate i organizujete sasvim sami daleko od te idilične slike i polako vam, a da ne primetite oduzima sve više i vše vremena i često ne postoji niko ko može da vas zameni, mogućnost dvokratnog radnog vremena mi je od velike pomoći u organizaciji kućnih aktivnosti.


Pre svega zbog činjenice da sam u vreme ručka uglavnom kod kuće. To je  period dana kada pratite ili dočekujete decu iz škole i uzimate ih iz vrtića meni je veoma važno da znam da je sve prošlo kako treba u tom važnom delu dana i s mirom odem u popodnevnu smenu kada imam još par časova da održim.


Naša četvoročlana porodica se s punim pravom može nazvati sportskom, jer je  moj suprug bivši vaterpolo golman i član reprezentacije. Za sada se ne nazire njegov naslednik…

Makar ne u sportovima na vodi, jer je naš šestogodišnji sin Milan trenutno oduševljen košarkaškim treninzima na koje je krenuo pre par meseci. Talenat se definitivno nazire, a vreme će pokazati šta će biti njegovo opredeljenje.

Naša ćerka Iva, koja ima petnaest godina, posle bavljenja baletom u ranom detinjstvu više nije pokazivala želju za sportom uprkos nagovaranju i pregovaranju koje je vodio njen deda Milan koji i danas često pomene da je velika šteta što nikad nije trenirala odbojku.


I Milan i Iva vole da dođu u pilates studio. Iva vežba uz baletski bar i na pilates spravama i drago mi je da moj posao može da doprinese njenom zdravlju jer je vežbanje u perodu naglog rasta i razvoja dece dragoceno.

Milan još češće dolazi, ali uglavnom da bi zabavio prisutne i napravio poneki nestašluk… Još uvek je mali za ovakav način vežbanja.



Skoro da nemamo podelu na muške i ženske poslove i u kući kuvamo, skoro, svi.

S te strane imam ogromnu pomoć supruga kome je kuvanje postalo ozbiljan hobi i sebi zadaje sve teže i teže gastronomske zadatke. Iva voli da sprema uglavnom slatkiše i za sada je najuspešniji kolač bio Cupcake od limuna.


I to je bio jedan deo male i sasvim obične priče…

Nalik pričama mnogih drugih žena koje pokušavaju da uspešno usklade posao i porodicu, da balansiraju između zdravih obroka i zahtevnih šefova i usput pronađu i malo vremena za sebe.

A to jeste veliki uspeh i svaka čast svima vama koje to svakodnevno radite…

I svaka čast onima koji primećuju i pišu o "običnim" ženama koje ne odustaju da sebi i svojoj porodici ulepšaju i olakšaju život.










уторак, 28. април 2015.

London magic

I Svež vazduh s mora, koji stiže do Londona Temzom, još jednom je otvorio i razbistrio moja čula spremna da još jednom upiju magiju ovog grada.

Uprkos velikoj gužvi i užurbanosti i pravoj najezdi turista London i dalje čuva svoj stav i karakter. 

Grandiozan Piccadilly Circus blješti gotovo dnevnom svetlošću i usred noći.



U neposrednoj blizini je Covent Garden , lavirint ulica i skverova, sa velikom tržnicom Covent Garden Market i pravom košnicom pabova...




 uključujući i moj omiljeni  The Two Brewers…


Granica izmedju Covent Gardena i Sohoa moze biti Charringcross road... Da to nisam proverila na mapi, teško bi ih razlikovala. Mada, ove godine Soho je za nijansu bio blještaviji.....







Kada naiđete na park, samo se izujte i sedite na travu. Dovoljno je samo da ne pada kiša i da se samo nazire sunce…


Kuće su od raznobojne cigle, čiste i uredne, u savršenom redu, jedna za drugom, svaka na svoj način, dočaravaju prepoznatljivi, neobjašnjivo drugačiji, britanski način življenja…


Londonski tube je posebna priča… Nesvakidašnji doživljaj za sve nas koji smo odrasli vozeći se autobusima GSP-a.  Zamršenu mrežu linija (Piccadilly Line, District line, Bakerloo line...) vrlo brzo savladate i u minut tačan voz dovodi vas do najudaljinijih delova grada



Zdrava hrana na svakom koraku, pristupačna i za poneti..





Svaki izlog je mali kreativni eksperiment…





I još mnogo toga…





Što ne može stati ovde kako zbog nedostatka prostora, tako i  zbog činjenice da mi se već drugi dan pokvario fotoaparat…

Imala sam samo nekoliko sati da zarobim malo londonske magije…


Što je, zaista, premalo vremena…


… ali još jedan od razloga  da se ponovo vratim….